Warning: session_start(): Cannot send session cookie - headers already sent by (output started at /home/gozvezd/public_html/zvezdara.org.rs/includes/funkcije.php:1) in /home/gozvezd/public_html/zvezdara.org.rs/libraries/joomla/session/session.php on line 423

Warning: session_start(): Cannot send session cache limiter - headers already sent (output started at /home/gozvezd/public_html/zvezdara.org.rs/includes/funkcije.php:1) in /home/gozvezd/public_html/zvezdara.org.rs/libraries/joomla/session/session.php on line 423

Warning: Cannot modify header information - headers already sent by (output started at /home/gozvezd/public_html/zvezdara.org.rs/includes/funkcije.php:1) in /home/gozvezd/public_html/zvezdara.org.rs/libraries/joomla/session/session.php on line 426
Градска општина Звездара - Булевар краља Александра
  • Градска општина Звездара
  • Градска општина Звездара
  • Градска општина Звездара
  • Градска општина Звездара
  • Градска општина Звездара
  • Градска општина Звездара
  • Градска општина Звездара
  • Градска општина Звездара
Почетна О Звездари Знаменитости 
Булевар краља Александра Штампа

bulevar 

Булевар краља Александра није само најдужа улица у Србији, већ и најстарија активна улица. У време када је на ушћу Саве у Дунав био римски каструм (тврђава) правцем Булевара ишла је римска Виа Милитарис (Војна улица). Тај пут који су трасирали Римљани, који се касније називао Цариградски друм, био је најважнија саобраћајница Балканског полуострва која је спајала Сингидунум (Београд) са Цариградом (Истанбулом).

Овај пут је био од стратешког интереса и у османско доба. После мира у Хадрианопољу 1828. сматрао се неутралним земљиштем, доступним свим пролазницима. Полазећи из београдске вароши кроз Стамбол капију, ишао је преко данашњег Трга Републике, па Македонском и садашњом улицом Дечанском, пролазио поред Батал џамије и брега Врачар, па даље ка Болечу. Проширењем града преко Теразија и Славије, првобитни Врачар се проширио и чак подвојио на Источни и Западни Врачар. Временом, Цариградски друм је током 19. века претворен у улицу која се најпре звала Сокаче код Златног топа. Касније је назив измењен у Маркова улица, а после 1834. добија име Фишеклија, по дрвеним дућанима у којима се продавао барут у фишецима (дућани су били дуж старог Ташмајданског гробља).

Крајем 19. века постаје Улица краља Александра Обреновића, названа по краљу Александру I Обреновићу, последњем владару из династије Обреновића. Овај српски владар рођен је 1876. као први син кнеза Милана и књегиње Наталије. На српском престолу налазио се 1889. до 1903. када је заједно са супругом Драгом Машин убијен у Старом двору (данас зграда Скупштине града Београда, тј. Конак поред ње који је срушен 1904).

После Другог светског рата ова улица названа је Булевар ослобођења и Булевар револуције, да би почетком 21. века добила назив Булевар краља Александра. Данас је најдужа београдска улица, која се протеже од Трга Николе Пашића до одвајања за Велики Мокри Луг. Осамдесетих година био је дугачак 9 километара. Највећи део ове улице простире се на територији Општине Звездара.

Александрова улица је тридесетих година 20. века, од трамвајских депоа навише мало личила на градску улицу. Од пијаце Стари Ђерам до Цветкове кафане била је поплочана каменом коцком. Са обе стране улице пружао се дубоки шанац преко кога су били постављени дрвени мостићи. Са обе стране улице налазили су се високи јабланови, а улица се претварала у магистрални пут који је повезивао Београд са источном Србијом.

У делу око Цветкове пијаце, у овом периоду, како је у својој књизи "Београдска периферија код Цветкове кафане" написао Милан - Мића Стаменковић, биле су неплански зидане зграде, подигнуте од лошег материјала са лошим хигијенским условима. У многим зградама није било ни струје ни воде из градске мреже, водом су се снабдевали из бунара, а станове су осветљавали петролејским лампама. Купатила није било, већ само пољских нужника негде у дну дворишта. Улице су биле узане и ретко која је била калдрмисана. Ту су становали незапослени радници, надничари, физички радници, кочијаши, понеки службеник или радник београдске општине.

Друштвени, трговачки и занатски живот овог краја одвијао се на простору од данашње Цветкове пијаце до ресторана "Лион" (са обе стране Булевара). Ту су биле пекаре, продавнице дувана, књижаре, занатлијске радње, радионице, бакалнице, кафане и бифеи. Већина радњи било је у малим и неугледним кућама где су хигијенски услови били лоши. Ове трговине, занатске радње и кафане су у великој мери пратиле и прилагођавале се куповној моћи својих муштерија. Већина бакалница и пекара је сиромашним комшијама давала робу на месечни бескаматни кредит. Трговци су познавали муштерије, знали им жеље, укусе и навике. Пред велике празнике (нарочито пред Нову годину) трговци су својим сталним муштеријама уручивали пригодне поклоне као знак поштовања.

Лион

Кафану "Лион" на Булевару краља Александра су у периоду пре Другог светског рата посећивали државни чиновници, официри и просветни радници. Ту су се играли билијар, шах или домине, а недељом и празником овде су се приређивале плесне вечери, тј. игранке на које је долазила омладина. По овој кафани је цео део Звездаре у њеној околини и добио назив Лион.

Ђерам

Добио је име по водоводу Ђеризу који је туда пролазио. Како наводи Милан Ђ. Милићевић: "има два стара ђериза или водовода којима је вода долазила у Београд. Први прима воду у врх Булбулдера. Он је озидан и затворен. Његова је вода пређе ишла преко Палилуле, кроз митрополитову башту, преко Скадарске улице на Чукур чесму и на Сака чесму онамо ка Граду. Сада се вода из тога водовода стаче у резервоар на Тркалишту, па се оданде разводи у све јавне чесме на дунавској страни Београда. Други ђериз прима воду у Малом Мокром лугу, где су тако зване римске чесме. Овај није затворен него се и Мокролужани служе њиме. Вода из њега спроводи се у резервоар код Дома за напуштену децу, а оданде се разводи у јавне чесме на Савској страни. Овај је ђериз пређе ишао преко Симићева мајура, поред Војне болнице, поред Двора, па Теразијама, на Руског цара (гостионицу), па на Делијску чесму, и на Грчку краљицу (гостионицу) у Град. Код споменика кнеза Михаила намештена је 1891. године спона старога водовода са новим с Белих вода. Али се воде из старога водовода у нови пуштају само у великој несташици, и на врло кратко време. Сва вода по београдским кућама долази са Белих вода."

Седам кућа и кафана "Сибирија"

У времену које описује Нушић, на тадашњој периферији Београда постојала је кафана "Сибирија" која је тако названа због тога што је, како он каже "била бестрага удаљена од вароши". Она се налазила на некада пустом смедеревском друму, близу старих козара, код Седам кућа. У Нушићево време то је већ био део града који се називао Смедеревски ђерам и који више није био пуст као некада када је ова кафана била потпуно усамљена, све док Београдска општина преко пута ње није саградила трамвајске депое око којих је почело да се гради насеље за раднике и запослене у њима. Скупа кирија у центру натерала је и друге Београђане да почну да се више насељавају у овом крају. Милан Ђ. Милићевић каже да се Седам кућа назива "крај Београда баш до Лауданова шанца на Цариградском друму. Ту су најпре биле подигнуте куће у пољу њих седам на број, а сад се принављају и друге."