• Градска општина Звездара
  • Градска општина Звездара
  • Градска општина Звездара
  • Градска општина Звездара
  • Градска општина Звездара
  • Градска општина Звездара
  • Градска општина Звездара
  • Градска општина Звездара
Почетна О Звездари Историја 
Мокри луг Штампа

igraliste-mmlug

Мокри луг (Велики и Мали) према времену настанка спадају у новија села у околини Београда. Настали су у првим деценијама 19. века када је Карађорђе овде населио становништво новоослобођених крајева да би тамо очистио линију својих ратних операција и да би овде настанио пусту земљу осталу од Турака. То новопристигло становништво углавном је било из места око Ниша и из лесковачке нахије. Владимир Карић наводи да су становници Сврљига, поред осталих населили и села Велики и Мали Мокри луг у исто време када и Палилулу (по М. Ђ. Милићевићу они нису одмах дошли овде, већ су прво били насељени у Топчидеру, а тек их је кнез Милош одатле раселио).

После слома Првог српског устанка, 1813. године, народ је побегао пред Турцима зулумћарима и у околини Београда извесно време није било никаквог насеља. То је направило прекид у животу тадашњих околних београдских села, али тај прекид није дуго трајао јер су се становници убрзо вратили на напуштене територије. У прилог томе треба навести да је на једној руској карти Балканског полуострва, која је највероватније настала у време после Првог устанка, међу селима у околини Београда означен и Мокри луг.

После Другог српског устанка Београдски паша је у Малом Мокром лугу имао ливаде, а становници Палилуле који су везиру плаћали данак су у Малом Мокром лугу кулучили. За време кнеза Милоша сељаци из Малог Мокрог луга поседовали су винограде на Врачару.

О пореклу овог становништва Великог и Малог Мокрог луга (досељеници из југоисточних крајева) сведочио је и њихов говор који је био очуван у приличној мери и крајем 19. и почетком 20. века, а који је био близак говору становника оних крајева из којих су њихови преци дошли. Тако су још и тада, нарочито у говору старијих људи, могли да се чују неправилни облици као нпр. овија, служија, те ги, ће идемо, узну (уместо узму) и сл. Акценат је био кратак, а говор брз.

Крајем 19. и почетком 20. века, тадашња села Велики и Мали Мокри луг спадала су у села збијеног типа средње величине, која су се делила на мале или крајеве. Куће у малама биле су на растојању 5-60 корака, а местимично и већем. Куће су биле дуж сеоских путева и сокака, који су на путеве излазили, и тако поређане образовале су улице. Постојале су мање групе кућа које су у средини биле збијеније, а по окрајцима су биле даље једна од друге. Растојање између ових група кућа износило је 100-200 метара. Куће у средини села биле су збијеније, а ка периферији удаљеније једне од других. Земљиште око села било је голо и обрађено.

У овом периоду старије куће у селима биле су углавном моравског типа, али је овај тип куће већ почео да нестаје. Све су биле увучене у двор који је био ограђен плотом, прошћем или тарабом. Биле су саграђене од плота, од набоја или од ћерпича, а покривене ћерамидом и имале су ниске, готово пљоснате кровове. Димњаци на кућама били су оплетени прућем и при дну шири, при чему су били или без крова или са мањом настрешницом од ћерамиде. Неки димњаци били су од дасака. Куће су биле четвороугаоног облика, а од просторија су обично имале собу и кујну, мада је понегде постојала и једна собица. Скоро свака кућа имала је трем или ајат. Обично су имале двоја врата, а прозори су били као стари пенџери, са капцима или су имали стакла. Највише је било по два прозора са сваке стране. У кућама је био земљани под. Иако су тадашња српска села поред кућа имала и различите помоћне зграде (нпр. вајат - за становање задругара или за смештај одела и сл., качару - за смештај каца, сушницу - за сушење шљива и сл.), у Малом и Великом Мокром лугу за ове зграде многи житељи села нису ни знали. Око кућа Мокролужана биле су мале окућнице или их није ни било, а уопштено се може рећи да је помоћних зграда око кућа било много мање него у другим крајевима. Квалитет породичног живота је овде, генерално, што се тиче стамбених објеката и удобности у њима, био на нижем нивоу у односу на досељенике из јужних, југозападних и западних српских крајева. Иначе, становници села у околини Београда, доселивши се у њих, градили су онакве куће какве су биле у крајевима из којих су се доселили.

Становници Великог и Малог Мокрог луга су, као и у другим областима живота, и у својој ношњи задржали одређене посебности у односу на становништво других села у околини Београда. Тако је, почетком 20. века, могло да се примети да мушкарци носе дуже чарапе, а жене су на главама носиле ручник. Поред тога, оне су носиле сукне и повезивале се шамијом. Почетком 20. века скоро да ниједан Мокролужанин није пушио дуван, и када би видели младог човека да пуши, подсмевали су му се.


Мали Мокри Луг

Почетком 20. века ово је било село у изворишту Мокролушког потока. Горња мала села је била око Екмеклука и Лишкове механе, а Доња је била ниже и била је мања од Горње. У селу се пила бунарска вода и скоро свака кућа је имала бунар. У средини села постојала је јака чесма, а у атару села било је више извора и две јаке чесме: Екмеклук и Пашина чесма која је тако названа јер се веровало да је ту у ранијем времену погинуо неки паша.

У том периоду село је било подељено у Горњу и Доњу Малу, при чему су куће у Доњој Мали биле збијеније него у Горњој. У малама су могле да се уоче групе кућа које које су једна од друге биле удаљене и 100-200 метара. Неке групе су биле збијеније, а неке растуреније, па је и растојање између кућа у тим групама било различито. У селу је тада било 130 кућа у којима се живело задружним начином живота. Највећа је била задруга Стошића која је бројала 23 задругара. Тадашња села Мали Мокри луг и Велики Мокри луг најпре су се звала Мокри Лугови, а куће су им биле у селишту. Ту је било лугова од којих и потичу називи села. За време Карађорђевих војевања са Турцима становници су се населили на данашњим местима и од тада се једно село прозвало Велики, а друго Мали Мокри луг.

Почетком 20. века још увек се познавао траг старог Цариградског друма који је обилазио с друге стране Екмеклука и излазио више Ашикове механе. Предео којим је друм ишао, у старија времена, био је скоро потпуно пуст. Село Мали Мокри луг настало је за време Првог српског устанка, а дотле је постојало као Мокри луг на месту где је касније било селиште. Најстарији досељеници у селу били су Стошићи, Држаљинци и Бакаловићи (из Житорађе), Коцићи и Јоргачевићи (из Прокупља) и Момировићи.


Велики Мокри Луг

Почетком 20. века ово је било село по странама долине Мокролушког потока. По причама неких староседелаца са почетка 20. века раније се звало Ново Село. Почетком 20. века близу села с обе стране Мокролушког потока постојала су селишта, где су у почетку постојала првобитна села Велики и Мали Мокри луг. На том селишту су се налазили трагови насеља као и чункови од старог београдског водовода. По причању староседелаца, село које је ту постојало до 1813. год. било је врло велико и имало је око 300 кућа. По једној верзији приче становници су се одатле за време Карађорђа преместили на место каснијих села, а по другој верзији до тога је дошло тек после бежаније пред Турцима после неуспелог устанка (неки су тада прешли у оближња села Вишњицу, Бањицу и др.). Иначе, пре насељавања ових села читава територија на којој су Велики и Мали Мокри луг била је под шумом. И Велики и Мали Мокри луг су села новијег постанка. У Великом Мокром лугу најстарије су следеће породице: Љубисављевићи (из Топонице), Ћеваловићи, Маринковићи и Грковићи (из Прокупља из села Житорађе), а нешто касније су се населили Савчићи (из нишког округа), Богдановићи (од Битоља) и др.