• Градска општина Звездара
  • Градска општина Звездара
  • Градска општина Звездара
  • Градска општина Звездара
  • Градска општина Звездара
  • Градска општина Звездара
  • Градска општина Звездара
  • Градска општина Звездара
Почетна О Звездари Историја 
Миријево Штампа

mirijevoizbalona

Миријево спада у старија села у околини Београда. Постоје подаци да је то прво било немачко село. У периоду 1718-1739. године, ако је постојало било је искључиво насељено Немцима. После Другог српског устанка, Турци земљорадници имали су неке своје парцеле и у Миријеву.

Почетком 20. века за Миријево је могло да се каже да је село у залеђу Миријевског потока, смештено на благим странама његове долине. Горња мала смештена је на левој, а Горња на десној страни потока.

У селу се тада пила бунарска вода, а скоро свака кућа је имала бунар у дворишту. Иако су бунари били плитки, вода им је била добра. У то време су постојала и две чесме, које никада нису пресушивале. Са њих су становници узимали воду за пиће и на њима су прали рубље. Око села је било извора који су били удељени од четврт до пола сата хода. Ти извори су се звали: Водице, Троглав, Чубура и др. Извор Водице мештани су сматрали лековитим и на њега су долазили и становници из околине. Село Миријево било је заклоњено, па је у њему било топлије него у околним селима. Око села је била земља за обрађивање. Њиве су биле родне и на њима је најбоље успевала пшеница, али и кукуруз. Становници села нису имали шуме и у томе је била потпуна оскудица у селу. Због тога су дрва за огрев набављали куповином у Врчину и у околним селима. Црква је имала мало своје шуме на месту Заградама.

Село је било више збијеног типа подељено у две мале, Горњу и Доњу, које је раздвајао Миријевски поток. Куће су биле тако поређане да су оформљавале две главне улице, које су се, скоро под правим углом, секле у средини села. Највеће растојања између кућа било је око 100 метара, а у селу је било 140 кућа.

Што се тиче имена овог села, постоји предање да је оно настало по неком миру који је био закључен у доба када су Србијом владали Турци. У атару села су постојале два селишта. Једно је почетком 20. века било више села на месту где је касније било сеоско гробље и на њему нису остали никакви трагови старог насеља. Друго је било даље од села на месту под именом Смрдан, где су остали трагови старог села, а за које су сељаци говорили да је мађарско. Ту је постојала и развалина цркве, а више села, са западне стране преко брда Лешје, водио је стари Цариградски друм.

По свему судећи, изгледа да ово село није било старије од 18. века, јер је познато да је било насељено Немцима. Најстарији досељеници у ово село били су Јокићи, Василијевићи и Ристићи. Не зна се одакле су дошли, али се зна да су у селу били још од Карађорђевих времена. Од осталих стариначких породица ту су Ђурђићи, Марковићи (из Старе Србије), Радосављевићи (са Косова), Чолићи (из Боке), Аксентијевићи (из Вршца), Димићи (од Битоља). Црква и село славили су Светог Илију.

На периферији некадашњег села Миријева, у долини Миријевског потока, постоји ромска енклава, Орловско насеље. Крајем деведесетих година 20. века то је било једно од 28 ромских насеља на територији Београда. Насеље је настало у првој половини 19. века и временом је напредовало све до Немачке окупације 1941. год. када је дошло до покоља свих мушкараца као знак одмазде за убијене Немачке војнике (100 за једнога). Од тада је уследила стагнација развоја насеља које је крајем деведесетих година 20. века имало око 750 житеља (165 породица), који су живели у јако лошим условима. Као занимљивост се може навести да у насељу постоји споменик Богиње Бибије Заре.