Warning: session_start(): Cannot send session cookie - headers already sent by (output started at /home/gozvezd/public_html/zvezdara.org.rs/includes/funkcije.php:1) in /home/gozvezd/public_html/zvezdara.org.rs/libraries/joomla/session/session.php on line 423

Warning: session_start(): Cannot send session cache limiter - headers already sent (output started at /home/gozvezd/public_html/zvezdara.org.rs/includes/funkcije.php:1) in /home/gozvezd/public_html/zvezdara.org.rs/libraries/joomla/session/session.php on line 423

Warning: Cannot modify header information - headers already sent by (output started at /home/gozvezd/public_html/zvezdara.org.rs/includes/funkcije.php:1) in /home/gozvezd/public_html/zvezdara.org.rs/libraries/joomla/session/session.php on line 426
Градска општина Звездара - Историја
  • Градска општина Звездара
  • Градска општина Звездара
  • Градска општина Звездара
  • Градска општина Звездара
  • Градска општина Звездара
  • Градска општина Звездара
  • Градска општина Звездара
  • Градска општина Звездара
Почетна О Звездари 
Историја Штампа

paviljonvelikogrefraktora

Далеке 1887. на брду Велики Врачар захваљујући залагању професора Милана Недељковића, једног од оснивача савремене српске астрономске науке, отворена је Астрономска опсерваторија са звездарницом, по којој ће најпре брдо на коме се опсерваторија налазила, а касније читав крај и општина добити име Звездара.

Некада је ова београдска општина била део Петог реона који је обухватао пет насеља: Вуков споменик, Булбулдер, Звездара, Пашина чесма и Зелено брдо. Пети реон је 1953. подељен на две општине - Стари ђерам и Звездара, која је своје прве обрисе добила 1959. када су јој припојена приградска насеља Миријево, Мали и Велики Мокри Луг. Тада је ова територија добила своје данашње име. Некада се ова територија називала (Велики) Врачар и под овим именом се спомињала још од доласка Турака (1521) и обухватала је територију од Мостара до Карабурме. На овој територији је било пуно винове лозе и винограда и воћњака, а у записима хроничара се налазе подаци да је било и смокава (Булбулдер), дудова (Ђерам), а постоје и подаци из којих се види да је овде гајена и свилена буба.

Историчар Феликс Каниц наводи да је један од 25 важних римских пунктова на Дунаву, који је са осталима чинио Римски горњомезијски дунавски лимес, био и Мокри луг, који се тада називао Ad sextum.

Приликом аустријске опсаде Београда 1717. коју је предводио принц Евгеније Савојски, турској војсци у Београду у помоћ пошао Нума-паша Ћуприлић, а главни положај његове војске био на вису над Екмеклучком механом и садашњим Малим Мокрим Лугом. Принц Савојски је најпре уништио Ћуприлићеву војску, а онда присилио Београд на предају. У рукама Аустријанаца Београд је био до 1739, а онда су га опет заузели Турци. Каниц наводи и да су многи Београђани у време турског бомбардовања града, у јуну 1862. године, бежали ка врачарским висовима, топчидерским шумама и воденицама на Мокролушком потоку.

Према Милану Ђ. Милићевићу, Лаудонов шанац је велики шанац који је од Дунава унаоколо преко Врачара до у Саву, ископао принц Евгеније Савојски (почетак 18. века) против великог везира, који је долазио у помоћ опкољеном Београду. Доцније је тај шанац обнављао генерал Лаудан, кад је опкољавао Београд (крај 18. века).

На далекој периферији Београда, у подножју данашње Звездарске шуме, у време Турака је био екмеклук, тј. излетиште са лепо уређеним кућама и засађеним цвећем. У каснијем периоду овај део Звездаре је био познат под именом Баба Ружин крај.

У периоду између два светска рата, територија Звездаре је била различито насељена и изгледала је знатно другачије него данас. У току 30-тих и 40-тих година 20. века данашњи предео око Цветкове пијаце је била периферија Београда. У том крају су, међу српским становништвом, живели и Чеси, углавном музичари, али и неколико немачких и мађарских породица, а било је и Јевреја и Руса емиграната. Предност становника овог дела Звездаре је била та што је периферија код Цветка са градом била повезана трамвајском линијом. Чувена "шестица" ишла је од Цветкове кафане једним колосеком низ Улицу краља Александра. Код "Лиона" су се трамваји сачекивали, а одатле су ка граду ишла два колосека која су водила преко Теразија до споменика кнезу Михаилу, где је била почетна станица.

У Цветковом крају пре Другог светског рата живело је доста Калмика који су овде дошли са руским избеглицама после пропасти царске Русије. Калмици су монголско племе будистичке вере из региона Каспијског језера, а овде су их, због изгледа, називали Кинезима. Каже се да су били средњег раста, тамне пути, косих очију и веома интелигентни, а жене изразито лепе. Имали су своју колонију на Звездари између улица Дескашеве и Мите Ружића, а пагода им је била у Козарчевој улици и наш народ је звао Кинеска црква. После Другог светског рата Калмици су отишли у ново избеглиштво, бежећи пред Црвеном армијом. Будистичка пагода уништена је током 1944. године.

Како у својој књизи "Београдска периферија код Цветкове кафане" пише Милан - Мића Стаменковић, почетком 20. века на Звездари је била развијена цигларска индустрија, која је снабдевала грађевинаре из целог града, па и делова уже Србије. Најпознатије циглане биле су "Браћа Јаћимовић", "Милишић" и "Брунцликова" циглана. Најдуже је опстала Милишићева циглана у близини Градске болнице, делом према данашњој улици Вељка Дугошевића. Брунцликова циглана налазила се на широком простору око данашње Шесте гимназије. Парк испред данашње гимназије направљен је на месту где су стајале пећи (ринглови) некадашње циглане. Циглана је била тако велика да је имала шине ка Хајдуковом стадиону и Булбулдеру, по којима су се кретали вагони земље. Јаћимовића циглана налазила се на месту данашње Цветкове пијаце, на великом простору између Булевара и улица Вјекослава Ковача, Милана Ракића, Волгине и Дескашеве. Власник циглане био је Милош Јаћимовић, власник кафане на месту код "Седам кућа". На месту данашње школе "Марија Бурсаћ" налазио се базен 10 са 10 метара, а 4 метра дубок, који је служио за прикупљање кишнице за циглану. Цигла се мешала на простору данашњег Спортског центра "Звездара", а пекла у огромним рингловима на простору данашње пијаце. Иначе, породица Јаћимовић имала је и велико имање на простору од Хекторовићеве, Брсјачке, Гершићеве, Букурешке и војводе Довезенског, као и простор од Дескашеве до Мите Ружића. Део свог огромног имања Милош Јаћимовић је поклонио Калмицима, који су себи изградили куће и штале, а радили су на транспорту земље за циглане. Помогао им је да изграде будистички пагоду, јер су били будисти (за време рата циглана није радила упркос притисцима и после рата је национализована).

Падина према Ћалијама и Дунаву код ресторана "Бели багрем" је 1934. служила за летове групе "Девети", а касније је то место озваничено као летилиште за безмоторне летилице.

Писац Владимир Јанковић забележио је један од најлепших описа Звездаре:
"Највеличанственији је поглед са Звездаре. Горостасно се ту испружила цела варош, близа и радна. Од Калемегдана до Дедиња, од Палилуле до Вождовца. Није слика но пун живот, брекће, хукти. Испарава се у маглама са воде, пуши у димњацима фабрика. Авала се чини као да ће потрчати ка Сави у тој стегнутој линији; куполе на Парламенту као да су кроз пару и дим некуд и саме пошле. Земун се живо приближио. Град је сав нахерен и нераван, као див који се смешта на лежишту, просеци улица вијугају као да су покретне степенице. Сав је динамичан, сав у блоковима који су као џинови у походу; сав је у грчу. Београд са Звездаре привлачи и мами да се пође к њему, да се човек утопи у њему. Ту се не може размишљати. Ту нам је град отео слободу мисли."